književna premijera: ZBIRKA PJESAMA GORDANE SIMEUNOVIĆ “NISU LAKE ZASTAVE”, autorsko izdanje, 4/2024.; sedam pjesama

TESLA POSMATRA BALERINE

Jedne Magične večeri
Četiri žene plešu

Ispod zategnutih maski
I trikoa
Njihova tela su skupljena
Sav eros je u pokretu
Izvan pokreta
One su hladne statue

U publici je i Nikola Tesla
Udubljen i opušten
U svom ramu
Sa zida
On ih posmatra

Sasvim siguran
Da je dobro bilo
Žena se kloniti

Ali može…
Može sada….
Kada je bezbedno
Iz udaljenosti
Od stotinak godina
U jednoj maloj igri
Da se uživa.

***

RAZBIJANJE STRAHA

Kada je moj deda
Pošao u školu
Iz koje se
Kroz gustu šumu
U sumrak
Vraćao kući

Rekla mu je majka
Ja ću tebe zvati
Svetoliče, Svetoliče
A ti se ne odazivaj

Kako je glas Mirosandin
Preleteo vek
Reke i planine
Ne znam

Čujem majku kako kaže
Eno opet one ptice
Lepo viče
Svetoliče, Svetoliče

Majko
Ne odazivaj se.

***

NISU LAKE ZASTAVE

I

Sloboda u zamahu
Silazi sa platna Ežena Delakroa
Da ti doda zastavu
A ti bežiš glavom bez obzira
Jer tvoja najveća hrabrost je
Sunčanje u toplesu
Na Kraljičinoj plaži

Ali tu je i sećanje na dodavanje

Kada te školski drug na nekom mitingu
Zamoli da pridržiš zastavu
Dok on zaveže pertle
(to je onaj kome nisi uzvratila osmeh)
Tu si prevaru na vreme uočila

Nisu lake zastave

Niti je strah za sve kriv.

II

Jer sloboda je velika kukavica
Ona pobegne kad se pojave prvi problemi
Kao čovek koji te je dugo osvajao

Ona je iluzija okeanskog osećaja
Verovanje dobrih đaka socijalizma
Džonijev osmeh na jugu Afrike

Tvoje naivno čuđenje
Kada komšiji pokazuješ fotografiju
A on kaže
Znaš kad bi Engleskinja
Držala crnče u naručju.

***

SLOBODA LETI U NEBO

Te vatre se čuvaj

Jer sloboda je
Lepa Ciganka
Koja zamahuje
Šarenom maramom
Obećava raspusan život

Rado bi u njenu čergu

Pogledom varniči
Zaustavlja konje u trku
Otima bič
Kojim su šibani

Pred let u nebo
Zaigra oko vatre
Ni stida
Ni straha nema

Kada poleti

Nebo se spušta

Da je lakše dohvati

Da mu bude zastava.

***

POMEN

Išli smo na Kosovo
Na sahranu

Kad smo stigli
Lazar je već bio sahranjen

Kasnili smo 56 godina

Do groblja smo se peli
Ulicom imena ŽIVOT

Pratio nas je
Mali izgladneli pas
Iz Lazareve pesme

Selo je bilo Gornjee
Život je bio crnjei

Život je žuti pas.

***

PRED ZIMU

Sve češće me prate
Napušteni psi

Živim daleko
Izvan grada

Ne obećavam im ništa
Osim straha

I oni se vraćaju
U kartonske kutije
Iza marketa.

Ujutru me dugo prati
Pogled žutog psa na kratkom lancu

Zlatna čežnja da postane napušten.

***

SLATKO OD BELIH TREŠANJA

U ovo mesto
Neobičnog imena
Oluja ih je iz donela iz Krajine
Neka ovde bude naša h(umka)*
Odlučila je starica

Nije presudila niska cena
Ni blizina velikog grada
Niti umor od života

Već veliko stablo
Bele trešnje
Ispred krive kuće

Nasred (H)Umke**
Svili su starci
Svoje poslednje gnezdo

Mesto je odavno poznato
Po svojoj samoubilačkoj nameri
Da sklizne u Savu

Obilaze ga razni stručnjaci
Studenti geologije uče
Kako zemlja ume da bude divlja

A kad dođe profesor iz Japana
(zemlje ljubaznih osmeha
u kojoj je nepristojno pokazivati osećanja)

I starica iznese
Slatko od belih trešanja
I čašu hladne vode
Na poslužavniku koji drhti

Profesor plače

Plače.

*humka-grob
**Umka-mesto u blizini Beograda

_______________________________________________

GORDANA SIMEUNOVIĆ rođena je 1963. godine u Beogradu.
Objavila je zbirke poezije: Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000), Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002), Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd. 2005), Podno mirnog sna (Književna akademija & autor, Beograd.2008), Vreme hlebova (Književna zajednica Jugoslavije, Beograd. 2009), Buka života (Književno društvo ,,Sveti Sava“, Beograd. 2015), Put do moje kuće – izabrane pesme (Gramatik, Beograd. 2018), Vitki plamen (Presing, Mladenovac. 2021). Matična biblioteka Istočno Sarajevo objavila je zvučnu verziju zbirke ,,Podno mirnog sna“, namenjenu bibliotekama za slepe i slabovide u regionu.
Priredila je panorame poezije: Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, Beograd. 2013) i Jabuka u srpskoj poeziji (autorsko izdanje, Beograd. 2019).
Po uputstvima Kulturno-prosvetne zajednice Srbije uradila je Hroniku Umke (izašla iz štampe 2022. godine kao autorsko izdanje).
Njena poezija je prevedena na više stranih jezika (švedski, španski, francuski, engleski, nemački, rumunski, makedonski). Zastupljena je u književnoj periodici, zbornicima i antologijama, kao i nekoliko stranih časopisa. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi na Umci, nedaleko od Beograda.

POEZIJA IRENE JEKIĆ

U ŠUMU KOJU SI NAPISAO

Ne pušim. Ipak, otišla sam do trafike po cigarete. Vratila se u stan i nasula čašu vode. Nisam imala ništa jače. Zapalila sam cigaretu i krenula prvom rečenicom.

***

BALZAK

da nisi čitao Balzaka, tata
ne bih tražila drugog oca,
u kritičaru ne bih našla
brata, prijatelja i ljubavnika.

***

RAŠIVANJE KOŽE

pravim novo telo za sebe
utiskujem korenje u zemlju

nežno se vraćam na mesto
gde je počelo moje vreme.

***

NAJSTROŽE ČUVANA PORODIČNA TAJNA

bilo je žileta
upotrebljenih,
blistavih i sivih

dlake tatine brade
plutaju u kadi
mutna nit seže do obala.

***

LJULJAM SE

Vratile smo se. Sve smo se vratile: mama, sestre i ja. Vratio si nas. Dozvolio si da se vratimo. Na žici, na jednoj nozi stojim kao roda. Umiruje me ritmično ljuljanje. Na žici nedovršene ograde, kao roda na jednoj nozi čekam. Neko pita: Šta radiš na toj žici? Odgovaram: Čekam da nam tata donese hranu. Ljutite se na mene i učite me da lažem.

***

VERESIJA

prodavnica u blizini
otac nije kod kuće
majka nema dovoljno novca

jedan krem i jedne grisine
a nas je tri.

***

OKLOPNIK

njega ne interesuje psihologija
ne čitamo iste knjige
za poeziju koja se ne rimuje
kaže nije poezija

mene ne zanima broj obrtaja motora
vozačku imam, sredili su da dobijem
za kacigu i bajkerku
nekad sam prevrtala očima

ne interesuje me njegova muzika
koju ne razumem od buke
njega ne zanima moj gramofon
ni šuštanje starih ploča

ipak sedimo jedno do drugog
sa zanimanjem biologa
koji gleda vilinskog oklopnika.

***

S NJENOG JASTUKA

čekam da preboliš radost.

_______________________________________________

IRENA JEKIĆ rođena je 1983. godine u Čačku.
Diplomirala je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Debitantski roman Veliki eksperiment bio je u užem izboru za književnu nagradu za najbolji novi, originalni roman na srpskom jeziku izdavačke kuće Booka 2022. godine.

fotografija autorice: Jakov Simović

TRI PJESME ANDRIJE RADOVIĆA IZ ZBIRKE “METRIČKI SAVRŠEN TROMB”, Fokalizator, Podgorica, 2023.

VELIKI POTOP

Pobožno je slušati kišu; njenu
promisao o bilju, njenu opomenu.

I ja sanjah, kao dječak, potop –
džinovski, užasan. Dovoljno velik
da u glečer pretvori moju baštu.

***

ALCHEMILLA VINCEKI

Danijelu Vinceku

,,Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam im vrt
Približavam ih svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom“

– Branko Miljković, Pohvala bilju

I

epikurejskom mudrošću
sačiniti taksonomiju nepojmljivog

svoj alpinum u Dulovinama
svoj rezervat oreofita

potom otići tiho
jednog vrelog avgustovskog podneva

vratiti se u zemlju
koja te je takvog rodila

II

plemenite travke danas
izgovaraju tvoje ime

u inat pamćenju
i svemu što prkosi Suncu

ti si samonikla
endemska vrsta

pohranjena
u svjetlosti

III

Blagi hlorofili tvoje krvi
sada su memorabilije bilja

tvoj nervni sistem zasigurno
mrežasta nervatura nekog lista

Vilina se rosa
na pomen tvoga imena odaziva

kao noćna frajla
sijaš ispod humke

***

KO ZNA KAKVE JOŠ METAFORE

I

starozavjetni zločini danas
čine se preblagi
dvadeset prvi vijek je
i ljudska patnja neprekidno se umnožava

krv pokreće svijet novine pišu o krvolocima

svakoga dana
samo psovke i uvrede

II

drevni su gradovi odavno na nebu
freskopisarstvo srca prevaziđen zanat

ko zna kakve pošasti još čekaju generacije
kakve aždaje kakve ucjene

kakve još metafore pogodiće zemlju

sasvim neočekivano
kao zemljotres

III

zar se iko mrtav još nada u vaskrsenje

anatomi duše
zarobljeni su u starim knjigama

akvinski avgustin
arapski mistici

i mnogi drugi koje
posljednji
iščitao je požar

IV

arheolozi i astronomi konačno
pronašli su zajednički jezik:

niko nikada neće
riješiti ukrštenicu Sunca

jer ko bi tada na parčetu hartije
utiskivao imena nesanice

sve te biografije ptica

sva vješala sve omče
oko pjesnikovog vrata

V

algoritam vatre sagorjeće matematičare

stare kamene crkve redom
obrašće koprivom

nemam dokumenta
ove su me pjesme imenovale

ko zna kakve još metafore
na jeziku isparavaju
kao živa

__________________________________________________

ANDRIJA RADOVIĆ rođen je 29. maja 1998. godine u Podgorici. Novinar je dnevnog lista Pobjede u redakciji kulture i profesor crnogorskog jezika i književnosti. Pjesme je objavljivao u književnim časopisima Fokalizator, Ars, Trag, Fantom slobode i Panache, a poezija mu je uvrštena i u mnogobrojne regionalne zbornike. Nagrađen je na festivalu Dani Radovana Zogovića 2020. godine u Kolašinu za pjesmu Da li je Orvel bio prorok. Finalista je i dobitnik treće nagrade na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 2022. godine, i finalista festivala Dani poezije u Zaječaru. Poezija mu je prevođena na makedonski, njemački i francuski jezik. Krajem prošle godine objavio je zbirku poezije Metrički savršen tromb čiji je izdavač Fokalizator.

ROMAN MILOŠA PETRIKA “ELEKTRIČNI ORGANIZAM”, Rende, Beograd, 2023; odlomci

ŽABLJI HOR

Aleksić je krenuo niz uzani hodnik TOC-a. Pošla je za njim dok je Miljan naprosto jezdio niz hodnik kao da ga ništa ne zanima. Umeo je da se tako vešto pretvara da nikoga ne primećuje, dok su svi oko njega mislili kako on sve zapaža.
Miljan Aleksić je, pored toga što je bio viđen za princa žapca MUP-a, zapravo bio jedna od Veoma Interesantnih Persona: od onih koje su se motale po celoj zemlji i izdavale naloge koje su svi bez pogovora izvršavali. Sanji nikada nije bilo sasvim jasno šta te tačno čini Veoma Interesantnom Personom, ali nije joj bilo drago što neko takav zna za nju.
Jedna Bezlična Osoba otvorila je, nasumice, jedna od bočnih vrata.
− Trebaće nam ova soba − tiho je rekao Aleksić, i dvoje službenika brzo je iz nje izašlo. Jedan je u prolazu uputio Sanji napola sažaljiv, a napola uplašen pogled.
− Možemo ovde − okrenuo se Aleksić Sanji i propustio je.
Bezlične Osobe su namestile fotelje jednu naspram druge.
− Sedite − rekao je Aleksić, pa je seo i sam. Ovo dvoje stali su levo i desno od njega. Osećao se miris duvana i osušenog kafenog taloga sa dna plastičnih čaša.
− Kako ste, Sanja? − Aleksić je konačno progovorio.
Sanja je jedno dve sekunde preispitivala moguće odgovore .
− Dobro?
− Zašto tako nesigurno?
Slegla je ramenima. Pretpostavljala je da je najbolje da odrobija ovu situaciju uz što je moguće manje ličnog učešća.
− Kako vam je na novom rasporedu? Nemate problema u… Majke Jevrosime?
Aleksić je pravio pauze na ključnim mestima kao da je čekao da mu se došapnu bitni podaci.
− Nikakvih problema − odgovorila je.
− Čujem da ste viđeni, u petak, na protestu.
− Raspoređena sam u pratnju službenog lica Lutrije. Protest je i dalje trajao kada se emitovanje završilo.
− I zato ste tamo bili − zaključio je Aleksić. Donji kapci na njegovim vlažnim očima blago su se podigli. Nastavio je: − Zgrada Televizije ima tri izlaza. Jedan na Abardarevu, jedan prema Crkvi Svetog Marka, i onaj na koji ste vi izašli. A ima i restoran, gore, na… šestom spratu. Jeste li bili tamo? Zgodno je da se tamo sačeka ako je napolju gužva.
− Može da se popije kafa − dopunila je jedna Bezlična Osoba. Sanja se trgla; skoro je zaboravila da su prisutne.
− Ili čaj − dodala je Druga.
− Je li to preporuka za sledeći put? − upitala je Sanja.
− Kako vam leži novi zadatak? Pratnja nije previše zahtevna?
− Pa i nije − rekla je Sanja. Osetila je grč u donjoj vilici i sa užasom konstatovala da se osmehuje.
− E, pa, drago mi je da je tako. − I Aleksić je razvukao usne i pokazao zube. Zubi su mu bili bleštavobeli i pravilni. Sanji su se činili neskladnim sa njegovom vodozemačkom fizionomijom. − Veliki je MUP i ima posla za razne ljude.
− I žene − oglasila se Bezlična Osoba.
− I konje − dodala je Druga dok su je Aleksić i Prva presecali oštrim pogledom.
− Ne znam koliko nam je Sanja za konjicu, uglavnom, drago mi je da ste se uklopili. Imali smo prilično problema sa vama, sećate se?
Sanja se sećala. Otkako je rasformirana Jedinica za posebne istrage, svi njeni preživeli pripadnici bili su sklonjeni uz otpremnine u nadi da će im to izazvati amneziju u vezi sa istragama koje su vodili. Sanja je, koliko joj je bilo poznato, jedina ostala u službi.
− Sećam se.
− Dobro. Drago mi je da sve ide kako treba. Neka tako i ostane.
Sanja nije imala komentar.
− Dobro − ponovio je Aleksić.
− Dobro − rekla je Bezlična Osoba.
− Dobro − dodala je Druga.
− Dobro − složila se i Sanja.
− Slobodni ste − rekao je Aleksić.
Konačno slobodna, Sanja je izašla bez pozdrava i zaputila se ka kući.

***

PRELOM

− Super − rekao je − samo ne znam šta hoćeš od mene.
Siniša Veličković zagrizao je sa izvesnom setom komad prasetine i masnim prstima prošao kroz ostatke svoje sede kose.
− Pa, kako ne znaš! − izričita je bila Stefana. − Hoću da znam pravi broj. Znam da je ovo što pričaju glupost.
Veličković je još jednom na tabletu pogledao fotografiju.
− Samo na osnovu ove fotografije rekao bih da je bilo mnogo više ljudi nego što je zvanično objavljeno.
− Odlično! − uskliknula je Stefana. − Dakle, visoko pozicionirani izvor iz policije tvrdi da je procena broja učesnika protesta koju je iznela ministarka potpuno nerealna i da je na protestu bilo mnogo više ljudi. Može?
− Teško da sam ja visoko pozicionirana ličnost. Ja sam samo penzioner − odgovorio je Veličković, pogledom pretražujući ostatke Stefanine slavske trpeze. Posle kraćeg razmišljanja prstima je svukao sa poslužavnika samosu sa krompirom i graškom na tanjir.
− Okej. Je l‘ može onda dobro obavešten izvor?
− Kako hoćeš. − Veličković je žvaknuo punjeno testo i slegao ramenima.
− Odlično! − Stefana je nakratko ostavila Sinišu i vratila se pisanju članka.
− Evo, ovako će izgledati na sajtu. Kako ti se dopada? − oglasila se Stefana posle nekoliko minuta i okrenula tablet ka njemu.
Siniša je naočare svečano stavio na nos, ali je čak i s njima mogao samo da se pravi da čita. Slova su mu bila kao mravi.
Crveno, belo i sivo zaglavlje Uličnih novina zauzimalo je gornju četvrtinu ekrana, odmah ispod bio je bombastičan naslov: SVE NAS JE VIŠE, dok je desno bila fotografija kolone demonstranata. Ispod naslova bio je Stefanin prvi samostalni tekst.
− A, bre, ćero. Nekako mi je, ova fotografija, onako, znaš, amaterska. Ni moj šahovski klub ne bi je u mesečnom biltenu objavio.
− Morali smo da improvizujemo. Trebalo je da Kristina fotografiše protest, ali se ne javlja, ima već nekoliko dana.
− Slušaj, znam zašto si me zvala. − Veličković je otresao mrvice sa košulje. Stefana je zaustila da uzvrati, ali on ju je prekinuo podignutom rukom. − Znam. Brineš se, pošto je baba umrla, da ću da se obesim o neku voćku. Ne brini. Mlade su još, samo bih im grane polomio s ovolikom guzicom. I ne gledaj me tako. Kažem ti, uzalud se brineš. Imam ja šahovski klub, imam lov na fazane…
− Budi bog s nama, deda, pa zar ti nije bilo dosta oružja!
− Ništa oružje. Samo dron.
− Kakav sad dron?
− Pa ja zapravo ne lovim. Kupio sam neki vijetnamski dron sa kamericom, i tako njime preletim preko polja, a sve to gledam na mobilnom, pa kada ugledam fazana, ja opalim.
− I šta onda?
− Onda fotografije okačim na Fejsbuk; a vidim da ne pratiš dedu, ne pratiš, dobro; dok ja sa drugarima pijem pivo. Dobro me podseti − rekao je, dok je ustajao s mukom − imam sastanak lovačkog udruženja. Đurica Mišković, sećaš se Đurice, on je imao onaj meksički restoran, kupio novi dron, idemo da ga malo podignemo.
− Hajde, deda, lepo se provedi, i svrati. I hvala ti na doprinosu u borbi za slobodu i demokratiju.
− Doprinos, do mojega. Sve smo mogli to i preko telefona da završimo.
− Deda…
− ‘Ajde, dete, da me ispratiš − rekao je, gurajući teglicu ruske salate u džep.
Siniša je, dok se vozio liftom, počeo da se smejulji Stefaninim dobronamernim pokušajima da ga uvuče u nekakav društveni život, ali već je negde oko prizemlja shvatio da mu je unuka, možda, u pravu. Sastanci šahovskog kluba održavali su se mahom u njegovoj glavi, jer se igra ostarelih članova, sve manje voljnih da napuštaju svoje domove, preselila u najvećoj meri na internet. Lovce je počeo da eskivira kada je uslikao sto osamdeset prvog fazana i bez iznenađenja shvatio da se tek neznatno razlikuje od sto osamdesetog i da su njegovi sulovci triput iscrpili skroman repertoar viceva koje su razmenjivali. Otišao je na slavu kod unuke a ne kod njenog oca, koga nije voleo da gleda i sluša bez preke potrebe, otišao je zbog prasetine. Počeo je da primećuje kako se učauruje u dedastosti. A iz dedaste čaure neće se izleći leptir.
Izašao je na oštar zimski vazduh i osetio vibraciju pod levom miškom. Okej, dakle, infarkt, pomislio je, a onda se setio da mu je u džepu mobilni. Zvala ga je Stefana.
− Alo, deda, a je l‘ možeš da nam pozajmiš možda taj tvoj dron? Video si kakve su nam fotografije loše ispale.
Sinišin pogled pao je na kontejner za smeće pored Stefaninog ulaza. Neko je na njemu ljubičastim sprejom napisao − Gledaj u svoj tanjir.
− Dron? Mogu dron… A je l‘ vam treba operater?

____________________________________________________

MILOŠ PETRIK je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara, koji je napustio zbog glamuroznog posla u marketingu, a trenutno se ponovo bavi strukom, uz koji posao prevodi i piše.
Objavio je zbirku natprirodnih policijskijh priča „Siva hronika“ 2016. godine i zbirku tužnih kratkih priča humorističkog karaktera „Mlad si da se proslaviš“ 2019. godine. 2023. godine objavio je svoj prvi roman „Električni organizam“. Sarađivao je sa Radiom Beograd 202 i više puta učestvovao na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu.
Književnost prevodi od 2016. godine. Preveo je romane Naomi Alderman, Sandre Njuman, Endži Tomas i Dejvida Mičela, kao i strip Snowpiercer.
Udat je i živi u Beogradu sa suprugom i decom.

fotografija autora: Andrej Bjelaković

PET PJESAMA NIVES FRANIĆ

PUTUJEMO

Putujemo već dugo.
Svijet se naginje lijevo pa desno.
Tako i mi.

U obilju namjera tanjimo linije otpora:
lakše je biti u nečijem tijelu, nego u nečijem životu.

Da nas tko pita, sigurno bismo spomenuli
čaroliju – iščekujemo samo malo čarolije.

Ali mirimo se sa izvanjskim svijetom:
bogove potkupljujemo ustrašenom molitvom,
vladare sjajnim pridjevima.

Kada se dovoljno smrači,
krećemo opet od
najstarijih knjiga.
Učeći jezik
u nevjerici
da se na njemu može
i voljeti.

***

ŽIVOT JEDNE TEORIJE

Odjednom
sve se čini lako i slatko.
Jezik sastavljen od vina i svjetla,
od svega što se još nije dogodilo.
U nama – puca led!
Komad noći kičma je dana.
Pobijeđene riječi umiru od smijeha,
ubrzavaju život.
Za njim će i kajanje.
(Ovo poznajem!)
Stihovi se ponavljaju.
Želja je starovremena,
slučajnost beskrajna.
Sretno otkriće možda i kasni,
ali –
vidite, dolazi ljubav.

***

KAKVO ĆE VRIJEME BITI SUTRA?

Rekla je da pogledam prognozu.

Dnevna, tjedna, mjesečna.

Sati puni sunca razgrabili su budućnost
uspostavljajući vrijeme,
opet i opet.

Bez štete za njegovo kruženje,
umjesto neba u sobu ulaze nebesa –

utiha kojoj sve odjednom pripada:

bolnička posteljina i zagledanost u neviđeno,
izmaknuta zaštita sljedećeg jutra.

***

ONO ŠTO OVDJE NAUČIMO

Ono što ovdje naučimo
na kraju će ionako zamijeniti nježnost.

Svjetlo će se provlačiti kroz lišće
nagovještavajući vrijeme
koje će se tek

pretvoriti u nas.

***

KABASTI ORMARI

Kreće od onog trenutka kada u osakaćenosti misli i osjećaja prstom upireš po mrvici na stolu, voziš je po iverici, oslobađaš tamu trpeze od njezine neuklopljenosti. Tupu prazninu činiš još besmislenije glatkom, raščišćenom. Odsutna zagledanost u nevidljivu točku kao da ipak prepoznaje makar suvišno. Između kože i riječi godine su ugurale razum. Ali tupilo je često potajno hvatanje zaleta, odustajanje od žaljenja.

Toliko smo toga vidjeli!

A sve što bi trebali zaboraviti ukonačit će se u skrivenoj želji. Vrijeme je, kažu, može razvodniti, ako ne već ispuniti.

Na vrata, sasvim sigurno, nagurat ćemo najteže riječi, nezgrapne i strašne kao kabaste starinske ormare. A nakon toga muk će učvrstit crne kutije u nama. Zarasli u ravnodušnost zaboravljamo da nam u pojednostavnjivanju najviše pomaže strast: nedovoljno sveta, ali spremna zgrabiti sreću. Svaki raspusni trenutak odvojit će nas od kalendara: svih jučer, danas, sutra!

Vrijeme povremeno treba izbaciti iz igre, ali ostaje: lice koje isijava nemir, pušačko kašljucanje, opetovani sentimentalni protokol – odron osjećaja, zastoj misli. Želja iščupana iz svake misaonosti ponekad traži veliku pogibelj.

Posrnimo, kažeš, i ja znam da će dalje sve biti stvarno kao gubitak.

_________________________________________

NIVES FRANIĆ (1975.) živi i radi u Puli. Povremeno piše.

POEZIJA ALEKSANDRE LEKOVIĆ

SLOBODAN PAD

Bacam se raširenih ruku
u sve što nudi zaborav

padam i sanjam
o svim propuštenim životima

čekam
da me neko uhvati

da istisne iz mene
naslage sala i tuge
da me uhvati za vrat
i podigne
u ravan sa svojim očima
i pogledom kaže
da želi
samo mene

***

OŽILJCI

Svuda okolo
oštre ivice
predmeta
o koje se sečem

ostavljaju
tanke crvene linije
pa kraste
ispod kojih se krije
bledi tatoo
za nas što
ne volimo
dizajnirane

iznutra
svi ožiljci
imaju jasne oblike
onih
o koje smo se posekli
i koje smo posekli
oštrim ivicama
sujete
i dobrih namera

***

U MEĐUVREMENU

I jednom
samo tako
isplivaće moje telo
sa belim stomakom
okenutim nagore
i ostaće da lebdi
na granici svetova
dok ga neka
nežna ruka
ne prenese
u vlažnu i toplu zemlju
da ponovo
postane klica
i vlat
što se lomi
pod vetrom
i stopalom
i krišom
ponovo izvija
i stoji
glumeći da je stablo
što drži
krošnju od
oblaka

***

BEZ STRAHA

Nesvesna
ravnodušnosti
koja preti
njenoj
granici od sna

Bez straha
gleda u vreme
krupnim očima

Kaže da
ne boji smrti
I smeška se

Kao da zna nešto
što joj je prijatelj šapnuo
usput
da je zabavi i oraspoloži

Dok ne stigne
tamo
gde je čekaju

***

SA KIM JE NAJTEŽE

Najteže je
sa onima
što su nam nekad bili bliski
pa proziru
kroz paravane
izdržljivosti i snage
koje smo postavili okolo

A nema više bliskosti
sa njima
pa da se prepustimo slabostima
i kukavičluku
i pustimo tu poplavu samosažaljenja i beznađa
da se razbuja i odnese
svo umršeno granje
i leševe sujete
što smo pokopali duboko

Znam
ostao bi na kraju mulj
i blato izneverenih očekivanja
ali bi bar brana
izdržala
do sledećeg kišnog perioda

_________________________________________________

ALEKSANDRA LEKOVIĆ rođena je 1971. godine, u Kosovskoj Mitrovici. Završila je Pravni fakultet u Beogradu, gde živi i radi od 1991. godine.
Bavi se umetničkom fotografijom od 2009. godine i član je Fotografske sekcije ULUPUDS-a od 2017. godine.
Poeziju piše dugi niz godina, a ponekad je i objavljuje na internet portalima posvećenim kulturi i umetnosti.

ČETIRI PJESME MILENE STANOJEVIĆ

KAKO SE POSTAJE RATNIK U AFRICI

Hteo je da vidi
Afričko pleme
Kad kidišu na lava
Mladići su manekenski doterani

Na tetkinoj dudinji provodio je leta
U strnjiki vežbao
Kako da se ne zaustavlja

Digitalno je kompetentan
I emocionalno nepismen

Tako je nazdravio čašom
Sveže životinjske krvi
Masai ratnik

Baba ga je odnegovala
Na kravljem mleku
I kozjoj surutki
Tako se postaje ratnik
Na Balkanu

I još
kad gledaš kako
Da izbegneš
Kaldrmu
I kad u Maksiju
Kupuješ maskarpone 

***

PLODOVI ZEMLJE

Iz uzorane brazde
Podno Kotlenika
Proklijao luk
Kad se
Gora goropadi
Njemu bude lepo

Pošalji vetrove na put
Kažem mami
Neka krenu sa mnom
Pod gorom na Savi
Uzdiže se Vavilon
Košava mu ne pomaže
Kad dune
Beton joj se isplazi

Ima jedna zemlja
Natopljena mnoštvom
Teških koraka
Pod njima i ciglom
Batrga se
Uzalud

***

SEPIJA

Ponekad
kad padne mrak
Budem sipa

Živim u pukotinama stena
U hladnim dubinama mora

Tada zavolim
Svoja tri srca
Rane mi se
Zagnoje
Inače su mi sasvim taman
Ne umem da hodam
Ne plivam u grupi
I ponekad umem
Da menjam boje
Najčešće sam crna

Kad me uzmu u naručje
Znam da grizem

Voleli bi me rado
Samo da sam mekša
Ili manje upućena
Od omiljenih aktivnosti
Izdvojila bih
Zaklanjanje sunca

S proleća
Migriram u dublje
Vode okeana
Tad je primetna najezda
Predatora

Od morskih životinja
Najviše volim one
Koje mi se pridruže
Kad plivam
Na mlazni pogon

Ponekad
Pred svitanje
Budem sipa

***

DUNAV SA TIM NEMA NIKAKVE VEZE

Svakog dana kraj
Dunava šetam
I još nisam naučila da hodam
Htela bih da se spotaknem
O kamen
Na putu ka Gardošu
Kad se razdani
Umre još jedno drvo
Nikad neću naučiti
Da hodam
Rodna je godina
Na svet je došao
Još jedan četvorotočkaš
Hoće da sedne za sto

Tako bih da naučim da hodam
Kraj Dunava
Kad god pustim korak
Ispreči mi se na putu
Po jedan metar asfalta

____________________________________

MILENA STANOJEVIĆ (Kragujevac, 1984). Živi i radi u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost.
Piše pesme, pripovetke, eseje, književne i filmske prikaze. Radove objavljuje ili je objavljivala u Magazinu za umetnost i kulturu P.U.L.S.E, Časopisu Kult, magazinu Tvoj magazin, stranici Filozofski ogledi, Književnoj radionici Kordun, Regionalnom portalu za književnost Čovjek časopis, Regionalnom književnom portalu Strane, Časopisu za kulturu, književnost i umjetnost Srebrni vijenac, Časopisu Kuš, Zborniku Crte i reze. Na konkursu za Književnu nagradu „Luka Milovanov Georgijević“ za poeziju bila je u užem izboru. Pobednica je na Konkursu za najbolji esej na temu Kritika savremenog društva Centra za kulturnu obnovu Arheofutura (odsek za književnost i esejistiku). Na Konkursu „Andra Gavrilović“ za najbolju književnu kritiku njen rad je izdvojen za štampanje u Zborniku „Crte i reze 14“ kao jedan od najuspešnijih radova. Pleše argentinski tango, latino i standardne plesove, ljubitelj je filmskih klasika, psihologije i prirode.

književna premijera: ZBIRKA POEZIJE JELENE DAVIDOVIĆ “NAJGORA NA SVETU”, Neos izdavaštvo, 4/2024; pet pjesama

PROŠLOST

Vrati me u pametnu prošlost
glupa sadašnjosti
srljaš u propast brzom trakom
sve važno si odbacila
sve lažno prigrlila
glupa, površna sadašnjosti
trampila si intelekt za zrno dopamina
trampila empatiju za ispraznu taštinu
glupa, tužna sadašnjosti
obesmislila si ljudski život
obezvredila, učinila ga valutom
glupa bedna sadašnjosti
ukinula si kritičku misao
upropastila humor
ukinula smisao
ti lažna isprazna glumice

***

MULJ

Pada kiša staklenih perli
veselo mi lupka po mozgu
obukla sam previše lagane cipele
za hodanje kroz teške močvare
lepljiva žabokrečina vuče me dole
hvatam šareni balon i odlećem
ostavljam cipele da tonu u mulj

***

SLOBODA

Slobodan um priča sa pticama
pušta insekte da se igraju po telu
priroda i ja, sklad i celina
težina duše ne meri se u gramima
vazduh je mekan mekši najmekši
vazduh je na vrhu najređi
telo oslobođeno bola
nesmetano postoji
putujem sitnim koracima
idem ka mojim oblacima

***

NOĆ

Razmileli se kišobrani i kaputi po kiši
cipele plešu, trče, žure
jure boje da im ne pobegnu
crvena plava zelena razmazane preko crne
nestrpljivo tražeći momenat razumevanja
momenat kad noć nabaci blagi osmeh
dobroćudan kao čovek u miru sa sobom
ljudi su ovde isprepleteni kao kolariću-paniću
Sve je u redu. Biće sve u redu.

***

PLUTA

Plutam kao pluta
rašivena po šavovima
lagana i natopljena
natečena puna vode meka i gnjecava
plutam rekom ka obali
tražeći mesto za san
među lišćem spavam licem u blatu
vraćam se u svoje prirodno stanište
kao i svaka druga materija

_____________________________________________

JELENA DAVIDOVIĆ rođena je u Novom Sadu. Završila je Prirodno-matematički fakultet. U periodu 2008-2019 živela je i radila u Beogradu a onda se vratila u svoj rodni grad. Piše poeziju i kratke priče. Učesnica je državnog takmičenja u slem poeziji 2022. godine. Pesme i priče su joj objavljivane u više različitih zbornika/almanaha i u online časopisima. Nakon pobede na takmičarskom pesničkom konkursu izdavačke kuće Neos i Spoken Word RS-a, objavljuje prvu zbirku poezije “Najgora na svetu”, za Neos Izdavaštvo, u aprilu 2024.

POEZIJA SANDRE BOGDAN RAKIĆ (iz zbirke “NOĆNI KUPAČI”, Studio HS internet, 2023.)

RENDEZ-VOUS

Sjeli su za stol
muškarac “volim upoznavati nove ljude”
i žena “zanima me ozbiljna veza”
u kafiću u kojemu sam bila jedini gost,
skrivena od ljetne sparine.

S moje udaljenosti odmah je bilo očito da je u pitanju “spoj na slijepo”,
samo što su oboje imali širom otvorene oči,
bar na početku.

Žena je imala lijepe zelene oči
i kovrčavu kosu,
a on kao da je ispao iz nekog filma koji se snimao u doba socijalizma,
s izgledom skretničara na željeznici
koji ima 40 godina staža
i problematičan smisao za humor,
dosadan kao sat marksizma
s kojeg smo bježali kroz prozor škole
da bi na Dravi lovili bjelouške.

Takav je bio taj muškarac,
teški kontrast ženi koja je bila previše pristojna da bi se digla od stola i rekla mu:
“Koji si ti teški davež, grub si i kockast kao zidarska cigla,
i užasno me smaraš.”

Njeno razočaranje postajalo je fizički opipljivo,
poput magle pune vlage koja uvlači se u svaki kutak prostorije.
I meni je već postalo mučno
biti svjedokom
potonuća njenih očekivanja,
dok je voda samo nadirala i nadirala.

Žena se vidljivo smanjivala,
postajala nevidljiva,
izašla je iz svog tijela i haljine
i odšetala u svoje citate o ljubavi i čežnji.
Bio je to tako tužan prizor
da sam i ja uzdahnula
za susjednim stolom,
gledajući kroz staklo u vrhove katedrale.

Rekla je da mora na drugu stranu,
ima puno obaveza,
on je otišao pljesnuvši je po koljenu,
bio je to vrhunac njegova šarma.
Ostala je sjediti sama
pušeći cigaretu za cigaretom,
njene svijetle zelene oči
dobile su boju nakvašenog zida
s kojega je upravo odlijepljena stara tapeta.

***

ČITAJ IZMEĐU REDOVA

Na uglu Reisnerove ulice
izgledala je kao šiljcima probodena,
naslonjena na ogradu od željeza.
Rekla je
bit će još dana,
ali ovaj nije takav.

I sad,
ja bih trebala čitati između redova,
ogromna bijela praznina koju nagrizaju moljci
u čije rupe propadaju slova
kao prolaznici u neoznačeni šaht.
Život je protočna kanalizacija
odvratih filozofski,
dok je cijeli jedan neshvaćeni svijet
izgarao na krajičku cigarete
male osobne predstave javnog spaljivanja.

Jednom sam čitala James Joycea,
bez točke i zareza struja te odnese daleko,
ulijevaš se u Crno more
Možda su točke precijenjene
i kraj rečenice trebalo bi posuti žutim peludom suncokreta,
gorčinu premazati bijelim mlijekom smokve
i gledati kako se pčele roje iznad poeme.

Imam susjeda,
napustila ga cura
Svaku večer slušam njegove glasne naricaljke u slušalicu telefona
Da bar zatvori prozor i pati bez svjedoka.
Psuje i moli,
a ja pojačavam ton dnevnika
Razmišljam o točki veličine topovske kugle
koju treba ispaliti na kraj balade.
Pozvonit ću mu na vrata
Susjed, treba Vam interpunkcija, ogromna točka
da završite s tom patetičnom blamažom
Moje umjetničko čulo trpi
Niste Vi James Joyce

***

AKVAREL

Gledam te kako stojiš
zatvorenih očiju
ispred slikarskog platna.
Kroz prozor ulazi jesenji akvarel
kistom razlivena kiša
miriše na mahovinu i svježu zelenu travu.

Miris zaboravljenih dana.
Gradovi koji me nisu znali,
a čekali su.
Mutne ljubičaste misli kovitlaju se
u pukotinama nedovršenih priča.
U tamnom prostoru svemira
okreću se planeti od leda.
I tamo ćemo jednom stići,
izgubljenog sebstva.

Svjetlost prolazi kroz dno čaše za vino,
u pozadini krive se slike.
Tako mi vidimo svijet. Izlomljeno. U fragmentima.
Pod tvojim prstima stvara se novi prostor u kojemu ja više ne obitavam.
Umijeće zaobilaženja oštrih rubova
širokim potezom kista,
unijeti u grubu jezgru stvari mekoću i prozračnost,
magijom zarobiti nečiju dušu na platnu.
To je đavolja nagodba slikara.

U tvom ateljeu
Svijet još miriše na čašu jabukovače,
vaniliju i med
i zdjelu punu lješnjaka na drvenom stolu.
Tu, između prašnjavih zastora ateljea,
u igri brojenja koraka,
još nismo odrasli u ozbiljne portrete.

Brišeš kistove i ruke o staru majicu:
“Kad se osuši boja,
ti ćeš dobiti konačne obrise”.
Od tvog poljupca ostaje mi boja na čelu.
Lazurnost akvarela.
Tako izgleda ljubav.

***

NOĆNI KUPAČI

Preobrazit ću se.
Na dnu riječnog rukavca
bit ću kamen.
Bit ću fluidni oblik vode,
muški i ženski svijet.
Krug koji koncentrično se širi,
i u svojim valovima umnožava odraze krošnji i ptica.

Preobrazit ću se.
Bit ću vodeni ljiljan,
cvijet lopoča.
Šutjet ću s ribama,
zaboraviti svijet iznad površine vode.

Tamo negdje na obali,
ljudi izvrću čamce na trbuh zemlje.
Skidaju im zelene haljine od algi.
Ulazak u čamac je kao povratak u maternicu, u svijet prije rođenja,
kada su plovidbe bile duge i sigurne.

Noćni kupači ležat će spokojno,
ukopani u pijesak poput školjke,
gledajući ostakljeno nebo
kao beskrajan ravni horizont.

***

POST SCRIPTUM

Draga moja,
ne mogu te utješiti
I najslađa jabuka ima srce od cijanida,
snovi koje sanjaš zimi
ostvarit će se tek u proljeće
nema tu prema zaslugama
snovi bogatih jači su od snova siromaha
jedan ormar pretijesan je za jedan iznošen život,
a varljiva nada posna je večera.

Mi koji ljubimo
bez barikada na srcu,
sačinjeni od vatre koja se ne dimi,
I pišemo pjesme na ničijoj zemlji,
uzdajući se u milost Božju
da bit ćemo nešto više
od kostiju koje trunu
i guraju se u utrobi zemlje,
izopćenici s alibijem zvijezda,
odmetnici od kaosa bez smisla.

Jer ionako,
umirati polako sa stažom promašenih sati,
isto je kao neodgodiv i neopoziv odlazak samoubojice,
kao da je tama u kojoj će duša oslijepiti
jedino mjesto utjehe.

________________________________________________

SANDRA BOGDAN RAKIĆ je pjesnikinja i slikarica iz Osijeka. Rođena je 1964. godine u Osijeku, gdje je završila osnovnu školu i gimnaziju. Radila je kao novinarka na Gradskom radiju i bila urednica emisije “O nama”. U Gradskom oglasniku uređivala je svoju rubriku “Metafizički savjetnik”.
Dugi niz godina bavi se pisanjem poezije. Pjesme su joj objavljivane u književnim časopisima Kvaka, Sapphoart, Diskurs, The Split Mind, Sizif, Suština poetike, na portalima za književnost Metafora i Kritična masa te u brojnim međunarodnim zbornicima.
Poezija joj je uvrštena u Zbornik 8. gornjogradskog književnog festivala, a zastupljena je i u Antologiji suvremene književne forme 2021. godine.
Svoju zbirku poezije pod nazivom “Noćni kupači” objavila je 2023. godine.
Osim pisanja poezije, bavi se slikanjem, fotografijom i digitalnom umjetnošću. Iza sebe ima samostalne i grupne slikarske izložbe, samostalnu izložbu fotografija, te nagrađene fotografije koje su bile izložene u sklopu grupnih izložbi u Osijeku i Zagrebu.
Uskoro će biti postavljena i njena druga samostalna slikarska izložba u galerijskom prostoru grada Osijeka.

POEZIJA MINE ĐUKIĆ

POSLEDNJE MAČKE NA ULICI

imamo novca samo za
paklu cigareta i dve boce sangrije

nosimo ih u rukama kroz varoš
sektašice, dobacuju nam iz kafića

provlačimo se kroz pijačnu ogradu
okruženu uspavanim kamiondžijama

ležimo na betonskom stolu
celu noć smejemo se glasno

princezi kojoj je tata kupio poršea
naslednicima koji ulažu u erekciju

brineti čije štikle zapinju o šljunak
njenoj drugarici kojoj viri leva bradavica

u svitanje nailazi narkoman
preti praznim špricem

bežimo kao ulične mačke
u poslednjem životu

***

RAZLIČAK

korisna sam
kada me ubereš
ali rastem na pogrešnom mestu

kod nas su sušna leta
niko ne zaliva korov

***

NEKRŠTENA

ponovo sam uključila veš-mašinu na crveno slovo
cimerka kaže da ću goreti u paklu

na Krstovdan sam zaboravila da se posti
možda zato nisam nikog sanjala na Bogojavljenje

moje oči čekaju na Oca
blizu je carstvo nebesko

***

LUCKY STRIKE SA OKUSOM BOROVNICE

demonstriraš nesreću
koja ti se dogodila na magistrali
prevrtanjem pakle cigareta
do ivice kuhinjskog stola

bankina
pred kojom se od tada krstiš
pri svakom povratku kući
zaustavila je poslednji krug

umesto molitve, zahvaljujem sudbini
koja je dozvolila da se upoznamo

***

MARIJI IZ MAGDALE

u tebi se kote đavoli
nedostojni njegovih ramena

ostani na kolenima
spasitelj je u mojim rukama

***

TAČKA ZAREZ

vetrovi šapuću moje ime
hineni, hineni

ne plašim se Onog
koji i dušu i telo
može uništiti u geheni

moje butine
slikarsko platno
renesansa u tvojim rukama

I’m not ready, my Lord

_______________________________________

MINA ĐUKIĆ (2001, Šabac) studentkinja je osnovnih studija novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Novinarka je i urednica rubrike kultura u beogradskom magazinu Student, u okviru kog je organizovala pesnički konkurs i veče poezije. Pesme su joj objavljene u zborniku poezije Signali u noći (PPM Enklava 2024), časopisu za književnost, umetnost i kulturu Buktinja (april 2024), elektronskom zborniku savremene poezije Bludni stih i na portalu Strane. Pohađala pesničku radionicu Zvonka Karanovića. Bila je članica i vokalni solista Folklornog ansambla Đido iz Bogatića 13 godina. Na 8. Međunarodnom festivalu studenata novinarstva On the record osvojila je drugo mesto u kategoriji radijskih priloga.